Projekti
Trending

Narodna nošnja kao ponos Leskovčana

Narodna nošnja je neizostavni deo identiteta jednog naroda, a za Leskovac predstavlja važan deo tradicije koji seže unazad nekoliko vekova. Uz jezik i običaje, nošnja je ključni element koji nas povezuje sa našom prošlošću i kulturnim nasleđem. Nažalost, primetno je da postepeno gubimo deo te tradicije svaki put kada zaboravimo na kolo i odaberemo tango ili odbijemo da obučemo narodnu nošnju.

Narodna nošnja ima važnu ulogu u svim značajnim društvenim događajima i manifestacijama. Tako se nosi na venčanjima, saborima, lokalnim svečanostima, a može se videti i na folkloru, gde je glavni deo folklornih ansambala. Kroz nošnju Leskovčani izražavaju svoj ponos prema kulturi, istoriji i tradiciji, te time čuvaju i neguju svoj identitet.

Prema rečima etnološkinje Narodnog muzeja u Leskovcu, Slađane Rajković, u prošlosti još više nego danas, odeća i nakit mnogo su govorili o pojedincu. I to ne samo o njegovom odnosu prema odevanju i kićenju, već i o statusu koji je imao i društvu, porodici, kultu ili vojsci. Otkrivala su se njegova religijska i estetska  opredeljenja, ali i njegov materijalni status. Sabiranjem slika odevanja i kićenja kroz milenijume i vekove, otkrivaju se materijalna i duhovna dostignuća jedne epohe i naroda, njihov odnos prema tradiciji, veze sa susedima, ali i potrebe za novinama.

Narodna nošnja zauzima istaknuto mesto u kulturi i tradiciji srpskog naroda. Kada je reč o leskovačkom kraju, način odevanja možemo pratiti od doba neolita.Prve predstave odeće prikazane su na antropomorfnim figurinama od pečene zemlje koje su pronađene na brojnim neolitskim lokalitetima. Odeća se sastojala od dva dela – gornje košulje i donje ukrašene suknje. Košulja je bila u V izrezu oko vrata i sa naborima. Suknja je uska,ukrašena romboidima ili paralelnim linijama. Struk je naglašen – kao tanko urezana linija ili kaiš. Za izradu tkanine koristili su se lan, vuna, koža i krzno.

Na brojnim umetničkim delima iz Rimskog perioda, vidimo da su muškarci i žene, i bogati i siromašni, nosili haljinu jednostavnog kroja kod kuće ili za rad. Za izlazak  i boravak van kuće, preko haljine su nosili ogrtač. Haljine se razlikuju po načinu nošenja ali i po izboru materijala i boja od kojih su načinjeni. Samo su bogati ljudi nosili odeću izrađenu od svile, pamuka i finog lana u ljubičastoj, žutoj ili naranđžastoj boji šafrana, koju su donosili trgovci iz svih krajeva sveta. Bogatstvo se ogledalo i na predmetima koji su nošeni na odeći kao fibule, kopče, privesci i razne aplikacije.

Tokom VI veka (Ranovizantijski period) nastavljaju se tradicije oblačenja iz rimskog perioda. Nakit, takođe formama i načinom dekorisanja, sledi tradicije poznorimskog doba. U modi je bio polihromni nakit od dragog i poludragog kamena umetnut u okvir od metala, ili kod skromnijih primeraka od raznobojne staklene paste kao i nakit dekorisan filigranom i granulacijom ili njihovim imitacijama. Često se koriste motivi sa hrišćanskom simbolikom, ali i univerzalni motivi spirale.

U srednjevekovnoj Srbiji odeća je bila simbol društvenog statusa. Plemićki kostim, u početku, bio je vrlo sličan vizantijskom, što se može videti na ktitorskim portretima počev od XIV veka. Muški kostim je dug do zemlje, bogat ornamentima i pervazima, a ženski u obliku zatvorene tunike sa malim prorezom ispod vrata, od dezenirane tkanine, ukrašene pervazima i zakopčane sitnom dugmadima.

Ženska seoska nošnjasastojala se i od haljina koje su izrađivane od grubog platna sa rubovima ukrašavani svilenim koncem i raznobojnom vunom. Muška seoska nošnja,izrađivana od grubih vunenih tkanina, konoplje i lana, sastojala se od košulje i čakšira.

Pod turskom okupacijom, u leskovačkom kraju od 1454. godine do 1878. godine život se odvijao po pravilima Osmanskog carstva. Ni način odevanja nije bio izuzet. Srbi nisu smeli da nose zelenu i belu boju niti uvozne crvene tkanine.

Seljaci i siromašni slojevi društva nosili su odeću skromnijeg kvaliteta, bez vidljivih znakova luksuza ali su se Srbi varošani, dućandžije, majstori i drugi imućniji pravoslavci odevali po turski i držali se turskih običaja. Žene u gradu  su nosiledimije, šaren pojas i ćurče, a na selu anterije, jeleke, bojleke, dugačke futarke i pojaseve. Glavu su pokrivale maramom.

Od 1878. godine do početka XX veka – U drugoj polovini XIX veka, način života i  odevanje Leskovčana bili su pod dominantnim uticajem Istoka i dugog boravka Turaka u našim krajevima. Nošnja u Leskovcu razvijala se pod tursko-orjentalnim, a posle oslobođenja 1878. godine i prisjedinjenja matici Srbiji, prvenstveno pod uticajem iz Srbije.

U prvim decenijama posle oslobođenja, bogatije Leskovčanke su zadržale orjentalne elemente poput šalvara i marama i prihvatile srpski građanski kostim koji su činili košulja, anterija ili fistan (duga haljina sa otvorenim dekolteom), libade, bajader (svileni, široki pojas), fes (kapa od čoje) ili tepeluk (mala ženska kapa) sa barešom (traka od pliša ukrašena bisernom granom ili prstenom, kao oznaka bračnog statusa žene). Građanska nošnja balkansko-orjentalnog stila, izrađena od skupocenih tkanina sa bogatim zlatnim i srebrnim vezom, bila je visokokvalitetne izrade.

Seoske nošnje sve do početka XX veka, bile su pretežno proizvod domaće kućne i seoske radinosti. Izrađivale su ih žene, s tim što su poneke delove radile i seoske zanatlije. Iskustvo i tradiciju prenosili su stariji na mlađe, s koleno na koleno.

Od 1900. do 1941. godinekapital koji se stvarao omogućio je ekonomski procvat Leskovca u međuratnom periodu i razvijanje građanske klase. Građanska klasa je podržavala zapadnjačkumodu nošenjem haljina i suknji koje otkrivaju članke, cipele sa potpeticama, oblik šešira koji su prilagođeni frizuri.

U Leskovcu su postojali modni saloni koji su izrađivali odeću po ugledu na modele kakvi su se nosili u filmovima ili se nalazili u časopisima. Leskovčanke rado prihvataju sve nove trendove u odevanju dok se narodno odevanje zadržalo na selu, a njegovi elementi su se nosili do kasnih pedesetih a u nekim krajevima i osamdesetih godina XX veka.

Rajkovićeva je dalje istakla kako kao zajednica bledimo kada ne nosimo našu narodnu nošnju, ne igramo naše tradicionalno kolo, gubimo naš nacionalni identitet koji mora da se održava i prenosi sa generaciju na generaciju. Osmišljavanjem raznih aktivnosti (radionice, interakcija sa lokalnim stanovništvom,  organizovanje manifestacija koje uključuje seosko i gradsko stanovništvo) možemo promeniti tu sliku i očuvati tradiciju narodnih nošnji u Leskovcu. Treba isticati tu lepotu našeg kulturnog blaga.

Poenta je, kako je naglasila, da se razmene neka iskustva u izradi narodne odeće i razgovara o prilikama u kojima se ona nosila. Neophodno je angažovati stručne škole za tekstil i dizajn za izradu nošnje, tj. komade odeće koji bi se nosili u raznim prilikama, kao i za izradu murala na temu narodnih nošnji. Potrebno je ponosno čuvati narodnu nošnju kako bi mlađe generacije prepoznale njenu vrednost, jer ona predstavlja naš identitet, po nošnji se poznajemo odakle smo. ”Jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci” – navela je ona.

Izazovi sa kojima se susrećemo u očuvanju tradicije narodnih nošnji su modni trendovi. Mlađe generacije možemo motivisati da se vrate tradiciji nošenja narodne nošnje kroz razne revije, edukaciju mladih (koji su uticaji na našu narodnu nošnju, verovanja, običaji, vezano za izradu nošnje, boja nošnje i dr.), pravljenje paralele sa sadašnjom garderobom i ubacivanjem elemenata narodne nošnje na sadašnjoj garderobi.

Osim individualnih napora, lokalna zajednica ima ključnu ulogu u podršci očuvanju i promociji narodnih nošnji kao dela kulturnog nasleđa. Ulaganjem većih sredstava u projekte, manifestacije i udruženja koja se bave promocijom nošnje i tradicije, može se ohrabriti aktivno učešće građana u očuvanju kulturne baštine.

Važno je posebno obratiti pažnju na edukaciju mladih o istoriji i značaju narodnih nošnji. Muzeji, edukativne radionice i stalne postavke mogu pružiti priliku mladima da se upoznaju sa bogatom istorijom nošnji i razumeju njihovu važnost za identitet i kulturu. Dodatno, u srednjim školama za tekstil i dizajn, uvrštavanje ovih tema u godišnji plan i program može podstaći mlade da razvijaju interesovanje za tradicionalne elemente i da kroz svoje dizajnerske veštine unaprede nošnje, čuvajući autentičnost i duh nasleđa.

Očuvanje narodnih nošnji treba da postane kolektivni cilj, u kojem svi članovi zajednice sarađuju kako bi očuvali bogato kulturno nasleđe za buduće generacije. Potrebno je da ponosno čuvamo narodnu nošnju i radimo na tome da je otrgnemo od zaborava. Ona je ponos Leskovčana i trebalo bi da inspiriše mlađe generacije da se s njom rado povežu. Čuvajući narodnu nošnju, čuvamo deo naše istorije i kulture, što nas čini bogatijim kao zajednicu i doprinosi očuvanju jedinstvenog identiteta. Samo zajedničkim naporima možemo osigurati da se tradicija nošnji prenosi s ponosom i dostojanstvom, a da Leskovac ostaje nezaboravan deo naše istorije.

“Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Leskovca. Stavovi  izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

Back to top button